G. I. Gurđijev
U nepoznatoj zemlji, neznano kad, snalažljiv čovek je prolazio pored kafea i sreo đavola. Đavo bejaše u vrlo lošem stanju, gladan i žedan, i snalažljiv čovek ga uvede u kafe, poruči mu kafu i upita ga u kakvoj je nevolji. Đavo reče da nema posla. U stara vremena kupovao je duše, spaljivao ih i od njih pravio ugalj jer kad ljudi umirahu imahu vrlo debele duše koje je on mogao da odnese u pakao, i svi đavoli se tome radovaše. Ali sada, sve paklene vatre behu ugašene jer kad bi ljudi umirali, od duša ni traga.
Tada snalažljiv čovek predloži da bi možda mogli njih dvojica da započnu zajednički biznis. „Ti mene nauči kako se prave duše, a ja ću ti dati znak koji to ljudi imaju duše“, rekao je on i poručio još kafe. Đavo mu je objasnio da bi trebalo da nauči ljude kako da se "sećaju sebe", itd, i posle nekog vremena, u njima će se stvoriti duše.
Snalažljiv čovek prionu na posao, organizovao je grupe na kojima je učio ljude da se "sećaju sebe". Neki od njih počeše da rade ozbiljno i da praktikuju ono što ih je naučio. Onda bi umirali i kada bi došli na vrata nebeska čekali bi ih Sveti Petar sa svojim ključevima s jedne strane i đavo s druge. Kad god bi Sveti Petar hteo da otvori vrata, đavo bi rekao: „Je l' može samo jedno pitanje – da li si se sećao sebe?“ „Da, naravno“, odgovarao bi čovek, našta bi đavo rekao: „Izvinite, ova duša je moja“.
To se tako dešavalo dosta dugo sve dok ljudi nisu uspeli nekako da dojave Zemlji šta se dešava na vratima nebeskim. Čuvši to, učenici priđoše snalažljivom čoveku i rekoše: „Zašto nas učiš da se sećamo sebe ako, kada kažemo da smo se sećali sebe, đavo nas odnese?“
Snalažljiv čovek ih upita: „Jesam li vas učio da nekom kažete da se sećate sebe? Učio sam vas da to ne pričate“. Oni rekoše: „Ali to su Sveti Petar i đavo!“ A snalažljiv čovek reče: „Ali jeste li na našim sastancima videli Svetog Petra i đavola? Onda ne pričajte! Neki nisu pričali i otišli su na nebo. Nisam se ja samo dogovorio s đavolom već sam napravio i plan kako da ga prevarimo“.
Ovaj čovek se naravno nije zvao Georgije Ivanović Gurđijev, ne pitajte kako znamo.

„Bila sam zapanjena silom kojom je delovao, veoma tiha, mirna i kontrolisana, gotovo zastrašujuća, ali više od svega stepenom njegovog potpunog prisustva, prisustva koje sam osećala da se proteže do vrhova njegovih prstiju.”
Henrijeta Lan