Gurđijev Učenje

Ako nisam zainteresovan za svoje mogućnosti, nisam stvarno zainteresovan za svoj život

​

Znati koje su moje mogućnosti je veoma velika stvar, a ja nemam ni pojma o tome. Mogu da imam veoma dobar intelekt, ali ako ostavim svoj pokretni centar neaktivan, misleći da tu nema šta da se sazna, nikada neću izrasti u potpunog čoveka. Ako nisam zainteresovan za svoje mogućnosti, nisam stvarno  zainteresovan za svoj život, samo sam zainteresovan da izaberem najlakši put i da što više spavam izvan svog života.

Mogu li sa ozbiljnošću da kažem da mi bilo šta pripada? Šta mislim pod pripadanjem? Da li pripada kao što točkić pripada fotelji? Ali da li je fotelja vlasnik točkića? Da li moj život pripada meni? Možda ja pripadam životu. Sve se mora dovesti u pitanje.

Mogu da prikupim neverovatnu količinu znanja - ali šta sam ja u suštini? Imam tu veliku mogućnost da sebi postavljam pitanja – da li želim da znam?

Takođe imamo tu nesumnjivu sposobnost da budemo potpuno izbrisani, samo nastavljamo da postojimo, više ne postavljamo pitanja, krećemo se po navici, bez ikakve svesti o svom životu, o postojanju uma i tela. Konačno, zar ja nisam energija, i nije li sve ostalo energija? Ali ja sam različiti nivoi energije. Neki nivoi imaju neke mogućnosti, a drugi druge mogućnosti, moram da istražujem sa pažnjom. U stvari, to je sve što imam.

Svojom pažnjom dobijam unutrašnje informacije, ostvarujem kontakte, osetom se informišem o svom životu. Ponekad osećam više laganu energiju, čistiju energiju, ponekad osećam veoma nisku vrstu. Mogu se informisati svojim umom i osećanjem. Ovi instrumenti postaju jasniji, ja sam živ, dat mi je određeni set instrumenata, i ja se pojavljujem i nestajem. Nekad malo zatreperi pažnja, nekad nema ni toga, nekad spavam u telu i nemam pojma šta mi se dešava. Moramo da vidimo određene stvari bez ikakve sumnje.

Ponekad sam možda u prisustvu druge energije, drugačije vibracije. Sve vibracije su korisne, niže su potrebne koliko i više, ali postoji razlika. Naša beda je što uvek živimo u najnižem kvalitetu energije u sebi i što je nikada ne napuštamo.

Uslovljenost je nešto o čemu moramo da znamo. To je kao da farbu fasade uzmete kao najvažniji deo kuće.

Imam mogućnost drugačijeg stanja u sebi i u tom stanju sam budniji. Glavni napor ovog Rada je da se probudi. Mogu da se probudim do određene mere i tada mi se sila sna vrati i ponovo pripadam svetu sna. Prvo je želja da se probudi. Dokle god spavamo, dužni smo da živimo u asocijacijama i uslovljenosti. Verujemo tome kao sopstvenoj misli i osećanju. Ako sam budniji, počinjem da sumnjam u to u određenoj meri. Shvatam da imam više mogućnosti od ovoga i počinjem da dovodim u sumnju te svoje misli, svoja osećanja.

Sada sam tu. Međutim, ja ne doživljavam – ja sam ovde – sada – živ. To je vrlo jednostavno. Ako je iskreno, to je osnova svega što bi moglo biti drugačije.

Pokušavam da doživim tenzije. Ne mogu da se nadam da ću opustiti svoje tenzije ako ih ne iskusim.

Moj um je veoma odsečen od mene, iako je uvek tu da bih razmišljao o sebi. Ja nisam moj um, zato je toliko važno da pokušam da pronađem taj život energije u svom telu; Neću to naći u svom umu.

Da li bih mogao da organizujem svoj trud na bolji način koristeći kapacitet svog uma drugačije?

Sve više bismo mogli postati svesni da smo dvoje ljudi. Koja je razlika? Kada kontaktiram jednog, osećam se drugačije. Ali šta je drugačije? Teško je to opisati, ali razlika nesumnjivo postoji. I, ako ga opišem, biće po sećanju, više ga nema.

Pokušavam da se povežem sa tim drugim delom sebe što češće mogu. Često moram da prihvatim da jednostavno ne mogu, i ne mogu ništa da isforsiram. Ali u stvari do toga dolazim kroz borbu. Ima nešto u meni što potvrđuje da mi treba drugačije stanje pažnje, i nešto u meni što mi to oduzima, želeći da mi poremeti pažnju. Ulažem svoj trud i ako mi se to uskrati dvadeset puta u toku dana, dvadeset prvi će mi možda dati ono što mi treba.