Gurđijev Učenje

Kada sam prvi put čula ideje učenja gospodina Gurđijeva od Žane de Salcman, još ni jedno delo  nije bilo objavljeno i ime Gurđijeva mi je bilo prilično nepoznato. U to vreme nisam tražila učitelja, iako sam uvek bila puna pitanja. Nikada mi nije pala na pamet ideja o pravom učenju i pravom učitelju. Nisam verovala da tako nešto može postojati, barem ne u naše vreme.

Kada sam čula ideje, ostala sam zapanjena. Nisam mogla da ih izbacim iz glave. Proganjale su me dan i noć. Osećala sam da su istinite.

Još uvek sam bila u ovom stanju šoka kada sam dovedena pred samog gospodina Gurđijeva. Stajala sam tamo potpuno zbunjena. Bila sam zapanjena udarom njegove sile, veoma tihe, smirene i kontrolisane, ali gotovo zastrašujuće, ali više od svega stepenom njegovog potpunog prisustva, prisustva koje sam osećala da se širi do vrhova njegovih prstiju. To je davalo smisao svim njegovim pokretima, koji su izgledali mnogo življi od naših. Živi kao pokreti mačke ili tigra.

Takođe sam veoma snažno osećala njegovu ogromnu velikodušnost - velikodušnost koju bih nazvala nadljudskom.

Ali ovo me je takođe učinilo svesnom velike barijere, neverovatnog razdvajanja. On je bio tamo, ja sam bila tamo, a između nas je bio neprelazan jaz. Nisam mogla da se povežem sa njim niti da ga povežem sa njegovim idejama. Sve je izgledalo razdvojeno i nepovezano.

Tu se manifestovao zakon, svakako, ali za mene je osećaj bio gotovo nepodnošljiv. Međutim, od te prve večeri pa nadalje, te nedelje za nedeljom vraćala sam se da ga vidim i pokušavala da radim sa njim .

Tada je za mene počeo snažan i težak period. G. Gurđijev bi ponekad nagovestio ideje, ali ih nikada nije davao direktno. Ono što nam je davao su zadaci i vežbe i sredstva koja su nas dovela do pravog Rada. Ponekad bi nas protresao, terao da reagujemo na razne načine. Malo po malo počeli smo da jasnije sagledavamo svoj put i pokušavamo da ga pratimo, iako osećajući da jedva da smo krenuli.

Sve ovo vreme ostala sam nesposobna da se povežem sa njim, dok sam u sebi znala da ne mogu da nastavim bez njega.

Šta je on predstavljao? Ko je on bio? Šta je ovo biće, ova sila, označavala?

Sećam se zvuka dubokog i bolnog pitanja dok sam ga gledala i slušala: „Šta je to, onda, između tebe i mene?“

Koliko dugo sam čuvala ovo pitanje? Ne mogu tačno da kažem - možda dve godine. Neću pokušavati da opišem taj izuzetan period. Obroci, čitanja, razgovori, časovi Pokreta i sastanci grupa često su nas okupljali oko gospodina Gurđijeva. Oni su me otvorili unutrašnjim iskustvima, ponekad veoma jakim i divnim, ponekad veoma teškim za podnošenje. Ono što znam sa sigurnošću je da sam zaista počela da prepoznajem gospodina Gurđijeva onda kada su moje oči počele da se otvaraju. Videla sam ga onakvim kakav jeste u meri u kojoj sam mogla sebe da vidim. Od trenutka kada su sve moje vrednosti – sva moja dragocena uverenja i, naravno, moja spoljašnja ličnost – počele da se polako i sigurno transformišu, a drugi svet, iako još uvek nedostižan, počeo da se pojavljuje u meni, znala sam da je on taj koji je svemu tome uzrok. Jednako sam znala da sam došla k’ njemu bez ičega i da mu moram zahvaliti na svemu.

Istovremeno mi je bilo teško da poverujem da je sve to istina, da su mogućnosti koje je on otkrio bile stvarne mogućnosti, a ne neobične ideje zaodenute rečima osmišljenim da nas začude ili nateraju da sanjamo.

Čudo sa kojim sam se suočila je da su te mogućnosti mogle postati stvarnost. Bila sam pred ovom činjenicom i bez obzira na sve sumnje nisam mogla da je negiram. Tada sam shvatila značenje određenih reči koje dolaze iz drevnih vremena, izlizanih i napola zaboravljenih: „Reč postade telo. Razumela sam i smisao nekih drugih reči: „I sada čovek stoji pred licem Tvojim“. G. Gurđijev je bio takav čovek. Nije bilo razdvajanja između onoga čemu nas je učio i onoga što je bio. On i njegove ideje su bile jedno.

Ostaje da dodam jednu stvar. To je pitanje za sve nas i svako od nas mora da pokuša da odgovori za sebe. Moramo da prepoznamo učitelja u sebi. Sami smo pred ovim kao što ćemo biti sami pred licem smrti. Možete reći sebi: „Kako je to moguće? Gospodin Gurđijev je mrtav!“ Istina je da on više nije „ovde“, a ipak je jednako tačno da ga možemo prepoznati.

Obraćam se onima koji ga nikada nisu sreli. Otkako nas je napustio, bilo je mnogo onih koji su ga „prepoznali“ — a iz dana u dan i drugi uspevaju da ga prepoznaju — kao učitelja. Ideje su ovde, a njegovo biće, koje ih je otelotvorilo, takođe može biti ovde ako uspemo da ga prepoznamo; i zajedno mogu delovati na nas kao što su već delovali na druge.

Ali zaista prepoznati gospodina Gurđijeva nije laka stvar i pitanje mora ostati otvoreno. Na to možemo odgovoriti samo sopstvenim buđenjem, ne zaboravljajući da upravo njemu dugujemo sve ono što je stvarno u našem unutrašnjem iskustvu.