Gurđijev Učenje

    Takav je običan čovek. On može da živi ceo život onakav kakav jeste.
Istovremeno, Priroda mu je dala mogućnost da se promeni, ali to ne znači da će se bilo kakva promena nužno i dogoditi.
    Ta promena o kojoj govorite je moguća, ali teško je reći da li iko ima šansu da je postigne. Postoji mnogo razloga nezavisnih od nas koji mogu da je spreče.
    Glavni razlog je u nama samima, i to je kako se naziva Kundabafer.
    Da bismo jasno razumeli o kakvoj promeni je reč, moramo ovde stati i ući dalje u detalje.
    Priroda, u svojoj dalekovidnosti, dala je čovekovoj mašini određenu osobinu koja štiti čoveka od osećanja i opažanja stvarnosti.
    To je Kundabafer.
    Uzmimo stvarnu činjenicu. Svi ljudi su smrtni i svaki čovek može da umre u bilo kom trenutku.  Može se zamisliti da gospodin Smit izlazi iz pozorišta i prelazeći ulicu, padne pod automobil koji ga smrvi i usmrti. Ili da se  tabla sa reklamom otkači i padne baš na glavu gospodina Džonsa i ubije ga na licu mesta. Ili da gospodin Braun jede račiće, otruje se, i umre sledećeg dana bez ikoga ko bi ga mogao spasiti.
    Sve ovo, svi mogu lako da zamisle. Ali, pitamo se, da li iko može da zamisli da će on sam u ovom trenutku ili sutra, ili za godinu ili za deset godina umreti? Zaista, ako se o tome dobro razmisli – smrt je užas. Šta je strašnije od smrti? Šta bi se desilo kada bi on zaista zamislio taj užas, svoju sopstvenu smrt? Možete li zamisliti taj užas? Ne možete zamisliti svoju sopstvenu smrt, ali možete zamisliti smrt drugog. 
   Pored ovih užasa, postoji mnogo drugih užasa u stvarnosti koje ne shvatamo, koje ne vidimo. Kad bi ih ljudi stvarno osetili, oni bi se od straha obesili. Ali niko to ne vidi. Zašto? Možda će neko reći da je to naša volja koja nas štiti od poimanja ovih užasa? Ali zašto nas naša volja ne štiti od malih strahova?
    Zamislite da dođete kući, skinite se, odete u krevet i u trenutku dok se pokrivate ćebetom - nešto iskoči ispod kreveta, pređe preko vašeg tela i sakrije se u nabore ćebeta. Skinete ćebe, privučete noge i vidite miša. Zamislite ovu sliku, i samo od zamišljanja ove slike – uzdrhtaćete čitavim telom. A šta je bilo toliko zastrašujuće, u ovome, kućni miš, najbezopasnija od svih životinja. Ne osećate strah pred neizbežnom smrti, ali se bojite miša, bojite se hiljadu sitnica koje se možda mogu dogoditi.
    Ove užase zbog kojih se nećete obesiti, Priroda dopušta da ugrožavaju vaše postojanje, u meri u kojoj su potrebni da vam daju iskustva radosti i tuge, zadovoljstva i bola. Bez njih ne bi mogla postojati iskustva od kojih se sastoji naš život. 
    Ovo je izvor mnogih briga, jada, napora, samoljublja, sujete koje primoravaju čoveka da deluje, da postiže i da ima iluzije i razočarenja. To je ono što održava život. Ove iste stvari nam daju snove, maštu i iluzije, i bude najrazličitije želje u čoveku. I on je uvek pun njih. One mu daju potreban podsticaj i ispunjavaju njegov život, i on nema vremena da oseti stvarnost. Često su te želje nedostupne, ali čovek to ne vidi i nastavlja da pokušava i pokušava. Kada jedna vrsta problema prođe – pojavi se druga. Čovekova mašina mora da radi stalno.
    I sada zamislite da znate, da se sećate, makar i samo glavom, da ćete umreti za mesec dana. Tačno za mesec dana. Šta će ostati od svega što je ispunilo vaš dan? Sve što imate izgubiće smisao i neće vredeti ništa. I čitanje novina uz jutarnju kafu, i ljubazno pozdravljanje vaših komšija na stepeništu, i vaša profesija i stvari koje ste sakupili, i pozorište uveče, i odmor i san – čemu sve to?
    Ali ako će smrt doći tek za godinu ili dve? Čak i tada, sve više neće imati isti smisao koji je imalo pre. Nehotice se pitate: ako je tako, zašto da živimo?
    Upravo zato jer vaš život nije za vas. Vaš život je potreban nekome drugom, koji ga nadgleda i brine o njemu, da biste vi mogli da živite malo bolje. Mi gajimo i brinemo o životu naših ovaca i svinja. Kada ih hranimo, da li to radimo zato što se stvarno brinemo za njih, za njihove živote? Ne, mi činimo sve da njihovi životi budu srećni i prijatni,  obezbeđujemo im sve vrste udobnosti kako bismo, kada dođe vreme da ih ubijemo, imali bolje meso i više masti.
    Baš na isti način, očigledno, neko želi da živimo, želi da ne vidimo sve naše užase i da se ne obesimo, već da živimo dugo, tako da nas onaj kome smo potrebni nežno i polako ubije kada dođe vreme. Da ne vidimo stvarnost i ne osećamo je onakvom kakva jeste, je glavni oblik našeg ropstva. Robovi smo mnogo čega, ali ovo ropstvo je prvo, glavno. To je zakon Prirode. Postojanje čitavog čovečanstva i svega što živi je neophodno za nešto veliko. U životu postoji veliki cilj, i to opravdava sudbinu čovečanstva. Moramo da služimo kao robovi -to je naša sudbina - i istovremeno, Priroda je predvidela mogućnost, ali ne za svakog, da se oslobodimo ovog ropstva.
    Ovo oslobađanje je prvo oslobađanje. Život ima dva pravca, život je kao dve reke.
    Sva živa bića na zemlji su podeljena na dva toka; neki teku jednim tokom, drugi drugim. Jedan deo je podređen i ima jedan zakon u sebi, drugi ima drugi. Dva zakona uvek se sudaraju, jedan sa drugim, ukrštaju se, teku jedan pored drugog, nikada se ne mešaju, podržavaju jedan drugog; neophodni su jedan drugom. Uvek je tako bilo, uvek će tako biti. Sada, ako uzmemo život masa, njihov život u celini je kao jedna od reka, u kojoj svaka kap vode predstavlja život pojedinačnog čoveka ili nekog živog bića.
    Sve ove pojedinačne kapi čine reku, koja je zauzvrat karika u kosmičkom lancu. Tok ove reke teče prema opštem kosmičkom zakonu. Sva njena skretanja, sve njene krivine, sve njene promene imaju sasvim određenu svrhu. Za ovu svrhu svaka kap služi samo u onoj meri u kojoj je čestica velike reke - zakon se ne odnosi na pojedinačne kapi. Promena mesta kapi, njihov pravac, njihovo kretanje imaju samo slučajan karakter. Sada je kap ovde, a u drugom trenutku tamo. U jednom trenutku je na površini, u drugom tone. Povremeno se sudari sa drugom, tone. Ili teče brzo ili sporo, da li je dobro ili loše zavisi od mesta gde padne.
    Ona nema posebne zakone. Nema ličnu sudbinu. Sudbina je samo za celu reku; sve kapi imaju istu. Lična tuga, radost, sreća, patnja, sve je slučajno u ovom toku.
    Ali svaka kap ima glavnu mogućnost da napusti ovaj zajednički tok i skoči u susednu drugu reku. To je takođe zakon Prirode.
    Za ovo, kap mora da zna kako da iskoristi inerciju cele reke; kako da iskoristi povremene udarce da izađe na površinu i bliže obalama odakle je lakše skočiti.
    Potrebno je izabrati mesto i vreme. Potrebno je iskoristiti vetar, tok oluja, ako se takva pojavi. Tada kap ima šansu sa prskanjem da se digne i skoči u susednu reku.
    Od trenutka kada tamo stigne, ona je u drugom životu i stoga je podložna drugim zakonima.
    U ovoj reci postoje zakoni za pojedinačne kapi. Postoji zakon skretanja. Kada kap izlazi ili tone na dno, to nije slučajno, već prema određenom zakonu. Ovaj zakon je takođe mehanički kao i u prvoj reci. Izlazeći na površinu, kap postaje teža i tone. U dubinama gubi težinu i izdiže se. Da teče na površini je dobro za nju, ali da bude u dubinama je zlo. I ovde mnogo zavisi od znanja i truda.
Ova reka ima mnogo malih struja. Potrebno je ući u pravi struju i ostati na površini koliko je dugo moguće kako bi se stekla mogućnost da se dođe do drugog korita, i tako dalje.
    Sada smo u prvoj reci. Dok smo pasivni, bićemo odneti i izloženi svim nezgodama. Robovi smo ovih nezgoda. Istovremeno, međutim, Priroda nam je dala dozvolu da se oslobodimo ovog ropstva. I tako, kada se govori o “oslobođenju”, to znači samo ulazak u drugu reku.
   Ali ovo sigurno nije tako jednostavno, “želim da pređem, i samo pređem.” Potrebna je duga priprema, veoma jaka želja. Potrebno je odreći se svih blagodati sveta koje su u prvoj reci. Za ovo je potrebno umreti za ovu reku.
   Baš o ovoj smrti se govori u svim religijama. Ako ne umrete, nećete biti vaskrsnuti. Ovde se ne govori o smrti fizičkog tela. Za takvu smrt nije potrebno biti vaskrsnut. Ako postoji duša, pre svega besmrtna duša, ona se može snaći bez ovog tela, čiji gubitak se naziva smrću.
    I uzrok vaskrsenja nije da se pojavi pred Bogom, kako nas uče savremeni očevi crkve. Ne, Hrist i svi drugi govorili su o smrti koja se može dogoditi čak i dok smo u životu, o smrti tiranina od koga potiče naše ropstvo, i od čije smrti zavisi prvo glavno oslobađanje čoveka.
    Ono što ću vam reći, na prvi pogled može izgledati kao delirijum ludaka. Za neke će tako ostati. Ipak ja ću reći, a istovremeno, prema mom mišljenju, smatram velikim grehom govoriti o tome. Ako sam sagrešio protiv Prirode, moj glavni greh biće smatrati ovim, o čemu ću govoriti.
   Svi ratovi, svi sporovi, svi nesporazumi, sve nesreće, sva iskustva koja se čine strašnim kada se dogode, kada prođu, možemo videti da nisu vredna ni pola pare. U tom smislu, kao da je od muve trebalo dobiti slona, a sada od slona muvu. Razlog za to je uvek ista osobina čoveka, da on vidi stvarnost obrnuto.
    Tokom takvih događaja, svi su robovi, i svi su pod opštom hipnozom. Gde je dostojanstvo pripisano čoveku? Gde je čovek sa svojom slobodnom voljom?
    Tako je uvek bilo i tako će uvek biti sa masama, jer ako ne bude robova, neće biti gospodara, neće biti života.
    Ali istovremeno, nekim ljudima je dato da izađu iz masovne hipnoze. Ljudi toliko malo shvataju ovu masovnu hipnozu, da onaj ko je više-manje slobodan od nje, izgleda kao biće nižeg reda.
    Što se naziva hrabrošću u ratu, zapravo je samo ispoljavanje ove masovne hipnoze. Postoje čitavi narodi koje drugi smatraju kukavicama, kao na primer Rusi za Jevreje. Ali jevrejski bubnjar koji se, prema shvatanju Rusa, iz kukavičluka krije u rovu tokom bitke, zapravo je normalniji čovek, slobodniji od njih. Što on ima je lično, dok drugima nedostaje sve lično. Ostaje samo masovna hipnoza. On je rob samo svojih ličnih svojstava, dok su oni dvostruki robovi.
    Ako oduzmemo čoveku sve njegove iluzije, sve što ga sprečava da vidi istinsku stvarnost, to su svi njegovi interesi, njegova uzbuđenja, njegova buđenja, njegove nade; sa njima nestaju sve njegove težnje. Sve će biti prazno. Svi impulsi njegove psihe biće zaustavljeni. Ostalo bi prazno biće, prazno telo koje će živeti samo fiziološki. To je smrt “ja,” smrt svega od čega se sastoji, uništenje svega lažnog, nakupljenog kroz neznanje i nedostatak doživljavanja.
    Sve što će u njemu ostati biće tu samo kao materijal, a ne kao on sam. Tek tada će biti moguće, ako postoji dovoljno snage, da se sakupi novi materijal, i to samo po odluci. Tada čovek sam uzima, a nije kao pre kada je nešto stavljeno u njega prema želji nekog drugog. Teško je, ali ova reč nije adekvatna. Reč “nemoguće” je takođe loša, jer je u principu moguće, iako je hiljadu puta teže nego ni od čega postati milioner poštenim radom.