Gurđijev Učenje

 Šta je smisao života?

 

Postoji mnogo mišljenja o ovoj temi. “Oni” kažu: to je za usavršavanje samog sebe, ili za žrtvovanje sebe, ili za usavršavanje čovečanstva, ili čak da život uopšte nema smisla.

Sva navedena mišljenja traže smisao života van samog života. Čovek mora pogledati unutar sebe. Pravi smisao života je “connaissance.” Sav život, sve iskustvo, vodi ka “connaissance.”

Svet je svo postojanje. Čovek, postajući svestan, postaje svestan sebe i sveta čiji je on deo. Funkcija svesti je da postane svesna postojanja sebe i postojanja sveta. Nečiji odnos prema sebi i svetu je “connaissance,” ili spoznaja.

Svi elementi ljudske psihe - percepcije, oseti, koncepcije, ideje, emocije, od najjednostavnijih do najkomplikovanijih, religioznih, moralnih, umetničkih - svi su instrumenti  spoznaje.

Prema teoriji „borbe za egzistenciju“ opstanak najjačih je taj koji kreira intelekt i emocije, i oni takvi služe životu. U stvari, ovo nije slučajno; oni igraju ulogu u kreaciji i proizvod su inteligencije o kojoj ne znamo ništa; i vode ka  spoznaji. Ali mi ne raspoznajemo prisustvo smislenog u pojavama i zakonima života. Proučavamo deo, a ne celinu. Kada shvatimo da je svaki život ispoljavanje dela celine, otvoriće se mogućnost za razumevanje.

Da bismo razumeli smislenost celine, neophodno je razumeti prirodu svega i sve njegove funkcije. Uloga čoveka je  spoznaja; ali ako on ne razume čoveka kao celinu, neće razumeti svoju ulogu.

Naši odvojeni životi su ispoljavanja nekog većeg entiteta. Drvo je  ispoljavanje psihičke vladavine životinjskog carstva. Naši životi nemaju drugog smisla osim procesa kojim stičemo  spoznaju. Proces sticanja  spoznaje ne odvija se samo putem intelekta, već putem čitavog našeg organizma i organizacije života, kulture, civilizacije… I stičemo  spoznaju o onome što zaslužujemo da znamo.

Svi se slažu da je cilj intelekta znanje. Ali nisu nam jasne naše emocije -- radost, ljutnja, ljubomora, zadovoljstvo, umetničko stvaralaštvo; ne vidimo da sve aktivnosti, sve emocije služe  spoznaji. Verujemo da stvaranje zahteva znanje, ali kako ono služi  spoznaji? Kako religiozne emocije služe  spoznaji?

Emociju i razum vidimo kao suprotstavljene. Govorimo o hladnom razumu, o intelektu koji je superiorniji od emocija. Ovo je greška u definiciji. Intelekt uzet kao celina je takođe emocija.

Imamo običaj da kažemo da je emociju moguće pobediti razumom, ili voljom, ili dužnošću. Emociju može pobediti samo druga emocija - jača, viša emocija. Vojnik umire za svoju zemlju ne zbog navike poslušnosti ili dužnosti, već zato što je emocija straha pobeđena višim emocijama.

Razum podstiče misli čije slike bude osećanja koja pobeđuju posebnu emociju. Razum nema granica - samo ljudi imaju granice. Pravi razum je unutrašnji aspekt bića.

U čoveku raste savest, ako raste intelekt i ako rastu više emocije koje ga prate (estetske, religiozne, moralne); kako rastu, postaju inteligentnije i istovremeno intelekt asimilira emocije. „Duhovnost“ je spajanje intelekta sa višim emocijama.

Novi nivo prijemčivosti dolazi iz spoja intelekta i viših emocija, ali ga oni ne stvaraju. Iz zemlje izrasta drvo, ali ga zemlja ne stvara. Neophodno je seme. Seme može biti tu ili ne. Ako je tu, onda se može uzgajati.

Čovek danas mnogo razume intelektom, ali i emocijama. Sa svakom emocijom čovek razume nešto što ne bi mogao da razume bez njene pomoći. Ako mislimo da emocije služe životu, a ne  spoznaji, nikada nećemo razumeti emocije. Postoje stvari i odnosi koji se mogu razumeti samo sa emocijama, i to samo sa određenim emocijama. Čovek mora da voli da bi razumeo nekoga ko voli, itd.

Ne poznajemo jedni druge zato što živimo sa različitim emocijama. Iste emocije daju isto razumevanje. Uzajamno razumevanje -- ili iluzija međusobnog razumevanja -- je čar ljubavi.

Emocije su prozori duše; one su obojeno staklo kroz koje duša vidi svet. Delimično osvetljenje – delimično opažanje. Ne postoji ništa tako jasno i ništa varljivije od emocija.

 

Svaka emocija ima razlog za postojanje. Neke su važne za  spoznaju, druge koče; iako teoretski sve emocije služe  spoznaji. Na primer strah: određeni odnosi se poznaju samo kroz strah; to je način na koji priroda kontroliše sile života: strah od gladi čini da čovek radi. Pogledajte kakav je odnos sisara prema zmiji: zmija izaziva strah i odbojnost. Po tom strahu sisar tačno, ali strogo lično, poznaje prirodu zmije i odnos te prirode prema svojoj sopstvenoj. Ali šta je zmija zaista, sisar ne može saznati kroz emociju straha; to može znati samo sa intelektom.

Promene emocija su prepreke za sticanje trajnog „ja“. Znak razvoja emocija je oslobađanje od ličnog elementa. Lična emocija vara, delimična je, nepravedna. Veća  spoznaja ima manje ličnih elemenata. Problem je osećati se nelično. Ne mogu se sve emocije lako osloboditi ličnog. Određene emocije su po svojoj prirodi pokvarene, izdvojene. Druge, poput ljubavi, vode čoveka od materijalnog ka čudesnom.

Može postojati nelična zavist; na primer, zavist prema onome ko je sam sebe pobedio. Može postojati nelična mržnja; mrzeti nepravdu, brutalnost; ili nelični bes -- protiv gluposti, licemerja.

Uobičajeno je da se govori o „čistim“ i „nečistim“ emocijama; ali ne znamo kako da definišemo njihovu razliku. Čista emocija je ona koja nije mešana, koja nikada ne traži ličnu korist. Nečista emocija je uvek pomešana, nikada nije jedna; pomešana je sa ličnim profitom, sa ličnim elementima; ima talog drugih emocija.

Nečista emocija ne daje spoznaju ili daje samo konfuznu spoznaju. Ne baca svetlost.

 

Svaka emocija može biti čista ili nečista; odnosno mešana ili nemešana. Ljubomora, zavist, ljubav prema domovini, strah - sve to mogu biti čiste emocije. Postoji čak i osećajnost koja može biti čista - kao ona iz Pesme nad pesmama, koja daje puls fizičkom kretanju univerzuma.

Ljubav prema nauci može biti čista ili pomešana sa ličnim profitom. Spoljašnje izražavanje čistih i nečistih emocija može biti isto. Na primer, dva čoveka koji igraju šah: njihov spoljašnji aspekt je isti, ali jedan se bavi samo rešavanjem problema, a drugi traži lični profit. Tako je i u umetnosti, književnosti itd.

Ljubav prema aktivnostima je dostojan osećaj kada je čista. Ali ono što se dešava, uvek, ona postaje izmešana. Čovek počinje sa određenim ciljem, ali u toku delovanja smer se menja. Oholost, sujeta, lična ambicija ulaze. Čim neko poželi da izvuče ličnu korist od svoje delatnosti, osećanje postaje nečisto. To je ono što se dešava sa našim najuzvišenijim osećanjima - verom, ljubavlju i nadom. Oni se mešaju sa ličnim elementima; postaju nečisti.

A čistota emocija nije ograničena na dobrotu i nežnost. Vidimo mržnju i nasilje u Hristovom gestu kada istera trgovce iz hrama. Mržnja može biti čisto osećanje. Ali ne sme da ima ništa lično vezano za to.

 

Sva kreacija, svi oblici umetnosti, prvobitno su bili instrumenti spoznaje.