Gurđijev Učenje

​Ljudi koje vidite na sastancima svi dolaze iz Određene gladi. To je glad koju svi ljudi osećaju ponekad, ali život brzo preplavi većinu njih. Oni se muče beskorisno za neko vreme do momenta takozvane zrelosti, ali neizbežno pritisci i zahtevi horizontalnog života prisiljavaju ih u njihove uloge ličnosti i zapomaganje i nezadovoljenje njihove originalne Suštine brzo postaje bleda i nerazumljiva memorija. Ali u različitim stepenima neki ljudi se nikada ne uklope u njihovu dosuđenu ulogu, i oni se periodično odupiru i pokušavaju da ne učestvuju. Čitaju najsavremenije mistične knjige posećuju moderne svetce, sede satima raspravljajući o svojim snovima i noćnim morama duhovnosti. Stvarno želim da razumete: posetioci su neophodni za Stvarni rad, kao što je objašnjeno, kao hrana.

 

Moglo bi se reći da posetioci još imaju ostatke Gladi, ali je za njih samo miris Prave hrane dovoljan.

 

Onda imamo ”sledbenike”. Njihova Glad je jača i oni će preći stanje samo slušanja ideja o Radu; oni, prema njihovim potrebama i sposobnostima, prave neki napor, i rezultat, koji dobiju čak i od ovih malih napora, privuče ih nazad po još.

 

Ali Glad je ista za sve. Nametnuta odora ličnosti izgleda da je neprikladna. Oni su kao vojnici regrutovani u vojnu službu sa nasumice dodeljenim uniformama, i do doba zrelosti ili padanja u san, oni se nađu u strojevima širom sveta rasprostranjene vojske – vojske običnih uspavanih ljudi. Naravno nikome se ne sviđa da bude regrutovan, ali izgleda da se svi brzo naviknu na tu novu poziciju, i nauče da žive sa svojom novom uniformom ličnosti i funkcionišu u ograničenju novog gospodara. Ali njih nekoliko koji su privučeni Radom nikada se u potpunosti ne uklope, i nikada se ne osećaju podnošljivo udobno u strojevima. Oni primećuju da im uniforma baš ne paše; ne mogu da uhvate korak; iznutra gunđaju protiv standardizovanih pravila i propisa.

 

Ali ima neprilagođenih i neprilagođenih. Ako se čovek ne prilagodi previše ovom ili onom načinu, on nalazi sebe u zatvoru ili na kauču kod doktora Frojda. Sama neprilagođenost i nezadovoljstvo ne osigurava da će čovek ikada naći Pravi rad. On mora biti specifično neprilagođen na najmanje predvidiv način. On mora biti lud, ali sa vrstom ludila koju ne uočavaju obični ljudi. On ne sme biti toliko lud da počne da se bori protiv mašine pre nego što razume prirodu bitke, inače ide u propast. Sve dok ništa ne razume o svojoj gladi i kako da je smiri, ne sme da izgubi kontakt sa njom, a u isto vreme mora da izgleda da je dobar i lojalan član trupe – običan čovek.

 

Ali iznutra on je lud -  on je poremećen – on je opasan i potencijalni dezerter koji samo čeka svoju šansu.

 

U međuvremenu on hrabro maršira sa drugima. Prihvatljivo očešljan i ispeglan; marširajući u sukobe za koje sumnja da su uzaludni; tražeći neprijatelja koji izgleda da ne postoji. Čak i oni koji se nikada potpuno ne usklade ili izgube osećaj Gladi, brzo postanu upleteni u vrtloge i pokrete mašine, da izgleda da su zauvek uhvaćeni u zamku. Nalaze sebe upletenim mimo svoje volje  stečenim stvarima - prijatelji, porodice, kuće, dugovi, reputacije – tako da izgleda da nikada nemaju vremena, niti konačno energije, da bi preduzeli bilo koje ozbiljno traganje za rešenjem.

 

Oni koji su dovoljno nesrećni da otkriju nekog kao ja, prvo pomisle da je ono što im treba krojač psihe da podesi njihove stečene uniforme da im pašu. Ono što oni žele je nemoguće – da probude ličnost. Oni žele da im napravim novu kuću od Suštine na močvari ličnosti: oni žele da pozlate klozet. Ali to je nemoguće.

 

Ali oni svi počinju sa takvim snovima, ja ih razumem, ali moram uzeti ono što sam našao i da učinim sa tim šta je moguće.

 

Mogu reći da je uobičajena privlačnost čak i za pojedinačne slučajeve ta da ja treba da budem krojač, da ne gubim vreme i da budem spreman najkasnije u subotu. I pošto je svako različite veličine i oblika, svaka od njihovih uniformi zahteva jedinstvenu pažnju i svaka prepravka treba da bude jedinstveno delo, ali krojenje je krojenje, i sve je to isto, osim što je drugačije.

 

Ali zbog nestabilne suštinsko – kulturne osnove čoveka, i zbog njegove neuočljive preterane zavisnosti od svoje mentalne mašine, on ne može čak ni teoretski, da dokuči značenje ovoga što govorim. Prirodni um radi na tako grub i fiksiran način tako da uvek traži trenutno, sveobuhvatajuće rešenje, jedan lek – za sve. Divna misao, blesav san.

 

Stvarni rad ne može da se radi sa masom, osim za svrhu hranjenja Unutrašnje grupe.