Gurđijev Učenje

Ništa u nama nije u stanju da zadržimo pažnju na način na koji je to potrebno, da zaista usredsredimo našu pažnju, da je zadržimo za sebe, za prikupljanje zajedno svih snaga koje su nam date da budemo. Ali podsticaj da ponovo pokušam može biti malo jači ako je to nešto što mi je potreba. Nemam to, ali znam da mi je potrebno.

 

Osnovni smisao našeg napora je da steknemo i usavršimo taj instrument, našu pažnju. Pažnja se može proceniti kao vino, kao svila. Može biti veoma gruba, ili može biti fina i gipka.

 

Da sam potpuno živ, sve bi bilo potpuno živo oko mene, kao što zaista jeste. Šta je potrebno da bih to doživeo? Drugačija vrsta pažnje, aktivna, sabrana. Neće mi biti data, iako su mi osnove date — ne mogu da stvorim pažnju. Pažnja dolazi kroz moja osećanja, moje telo—svi moji centri mogu mi dati različite vrste pažnje. Potencijalno bi mogli da imaju pažnju zajedno i u tom trenutku čovek se transformiše, ponovo-stvara.

 

Ne mogu ništa drugo osim da vežbam pažnju, a ako mislim da to nije dovoljno, ja sam budala. Usavršiti svoju pažnju znači usavršiti sebe. Još uvek čujem u ušima glas gospodina Gurđijeva: „Nikad se ne umaraj, dan za danom, vežbaj, vežbaj“ – protiv svega što hoće da sanja, da odluta.

​

Ja sam kao spavač koji otvori četvrtinu oka pa ponovo zaspi. Pažnja — kao da svaka ćelija mog tela teži pažnji. Ali moja želja nije dovoljno velika za to — želja mora da raste, a može da raste samo ako vidim sebe više, ako vidim sebe onakvim kakav jesam... Postepeno sam svesniji da, sekundu za sekundom, moram da održavam pažnju, kao da su moji udovi antene prijemnika . Mora da ide pravo unutra. Unutrašnji rad je poniranje unutra. Čudno? Ali to je baš tako .

 

Stvarnije pitanje mora da uključi najmanje dva centra i dolazi iz šoka unutrašnjeg rada. Biće, bez pažnje, je ništa. Pažnja je vatra našeg Bića. Pažnja može osloboditi drugu silu i nešto stvarno se može postići .

 

Nismo dovoljno budni za pažnju. Dozivam moju kičmu, celo moje telo da mi pomogne. Živ sam, ovde, sada. Čovek mora imati cilj ka nečemu višem od svoje celine, da bi okupio svoje različite snage zajedno.

 

Čoveku su potrebni trenuci povlačenja zarad povezivanja pažnje, delova sebe sa drugim delovima, pažnje prema realnosti života u njemu; onda treba dobrovoljno da ide ka životu kako bi mu on doneo utiske o sebi koji su mu potrebni, iako ih je teško progutati. Oni su hrana.