Gurđijev Učenje

U svakodnevnom životu često sanjamo da smo snažniji ili važniji. Posećuju nas desetine malih želja. Neke od njih su uzaludne, slepe. Druge, pozitivnije, ne traju dugo, jer naša pažnja nije slobodna — sitnica može da je odvuče. Iza ovih manifestacija je osećaj da nešto fali, koji ne možemo ni priznati ni jasno raspoznati. Sve stvari kao da se udružuju kako bi sakrile istinu. Mnoštvo naših kontradiktornih želja pokazuje nam haotično stanje našeg unutrašnjeg života i daje neke indikacije koliko energije rasipamo. Ipak, čudno je reći, postoje određeni trenuci kada u nama odzvanja pitanje: „Da li zaista želim da vidim kako živim i šta sa mnom upravlja?"

 

Koliko god to izgledalo neverovatno, mi doživljavamo vrlo malo od našeg života, od naše radosti, od naše patnje. Većinu vremena, naš kapacitet za osećanje je potrošen u mehaničkom krugu reakcija. Kao da je ugušen i sateran u drugi plan, iako je jedan od najvažnijih delova naše suštine. Kada se naša misao probudi, naše osećanje odjednom postaje zabrinuto za našu unutrašnju situaciju. Kontakt sa ovom stvarnošću u nama budi želju da budemo manje rasejani u sebi.

U trenucima iskrenosti sa sobom, znamo i osećamo da nešto bitno nedostaje po načinu na koji živimo naše živote. Nedostaje nam određeni kvalitet bića. Ali zašto bismo ga tražili, ako verujemo da ga već imamo? Jedino priznanje ovog nedostatka nam pomaže da vidimo jasnije.

Naša želja da radimo na sebi tada dobija na dahu i povezuje nas sa željom da budemo, koja živi u samim dubinama sebe.

 

„Ištite, i daće vam se; tražite i naći ćete.”

 

Imamo određeno iskustvo o ovome, ali smo i dalje površni. Ova potreba mora da dobije hranu odgovarajuću za ljudsko biće. Pročitali smo da se Izgubljeni sin umorio od hrane za svinje.

Ali gde je ova hrana?

 

Hajde da ovom pitanju damo veću težinu, i još veću težinu.